Хуманитарна фондација БУДИ ХУМАН – Александар Шапић

прикупља новчана средства за Марину Богосављевић (1985).

Пре операције, Марина је водила један нормалан живот. Увек полетна, насмејана и позитивне енергије. Удата је, живи у Лапову са децом и мужем.

Враћајући се са посла у вечерњим сатима, задобија јаке болове у крстима и стомаку. Као хитан случај примљена је на гинекологију у Клинички центар Крагујевац, где је дијагностиком утврђено да мора хитно бити оперисана. Марини је тада острањен тумор десног јајника.

Али, стање се после операције погоршава, а несносни болови у стомаку и крстима се настављају.

Два месеца касније, Марину поново хоспитализују на одељењу гастроентерологије у Клиничком центру Крагујевац, где јој је дијагностификован Улцероколитис, пети степен.

На основу свих даљих испитивања, утврђено је да има Слоw трансит опстипацију на рачун левог колона и изражени анисмус.

Маринин највећи проблем је што одмах након гинеколошке операције одстрањивања тумора изгубила сваку могућност дефекације, тачније од 2018. године до данас није имала ни једну столицу. Проблем решава вишедневним клистирањем са по две литре воде.

У мају месецу 2019. године Маринино стање се погоршава. Присутни су дискретни еластични едеми у пределу бутина, као и потколеница израженим на боковима, затим дневне варијације у телесној тежини због хиперволемије око дванаест килограма, као и елефантијаза и изражени оток лица, затворени очни капци и отежано мокрење.

Омогућимо овој храброј жени, мајци и супрузи наставак лечења у иностранству како би насмејана наставила живот, вратила се обавезама, послу и својој породици.

У нашој земљи ова метода није регистрована, не налази се на одобреној листи Републичког фонда за здраствено осигурање Србије.

Након јављања још већих проблема са отицањем и отежаног мокрења, Марина је била принуђена да заврши обуку самокатетеризације, у оквиру које сама себи ставља катетер на свака три сата.

Након два одласка у Немачку на потребне прегледе, клиника у Ерлангену је установила да је у питању оштећење нерава у аналном каналу и мокраћној бешици.

За излечење је неопходна хитна операција у виду уградње пејсмејкера за стимулацију функције столице и мокраћне бешике. 

У мају 2020. године Марина је коначно успела да оде у Немачку где је имала три тешке операције. Тада јој је уграђен уређај у виду пејсмејкера који ће служити као замена за оштећене нерве. Након мукотрпних анализа и проба, уређај је коначно прорадио и Марина се након три месеца у августу напокон вратила у Србију својој породици.

Међутим, овде није крај њене борбе. Након повратка, установљено је да ће контроле бити чешће него што је то превиђено, будући да уграђени уређај има седам програма који се морају редовно подешавати у складу са променама које се дешавају у телу. На жалост, убрзо након повратка, Марини је било потребно мењање програма на уређају за чије подешавање знају само стручни програмери који компјутерски, уз помоћ картице, регулишу рад уређаја. Испоставило се да у нашој земљи нема обучених програмера који знају да подешавају овај уређај тако да се Маринино стање поново погоршало након престанка рада пејсмејкера. Стално и мучно клистирање, отоци и примање ињекција Ласиx-а за избацивање воде поново су постали свакодневица за Марину.

Како би решила проблем Марина је принуђена да заврши обуку за програмирање уређаја, а исто тако је неопходна и хитна контрола у Немачкој како би се уређај поново оспособио. Стога и даље молимо све људе доброг срца да и даље подрже Марину у њеној борби у нади да ће једног дана све вратити у нормалу. 

За Маринину бежбрижну будућност! Будимо хумани!

Помозимо Марини!